PESMA O POVRATKU 
                                
Znam: necu se nikad vratiti. 
Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda. 
Daleko nadamnom, obasjan necim, 
srebrom oivicen oblak krivuda. 

Jedna je stvar na kratko svratiti; 
usniti odjek poznatih reci; 
upiti sapat veceri blage 
sto se prosipa duz aleja; 

Na tren baciti pogled da luta 
kroz neke osobe znane i drage, 
pa onda dalje duz prasnog puta, 
dalje, duz pruge, dunavskog keja… 

Znam: necu se nikad vratiti. 
Nemam ni gde, nemam ni kuda. 
Ipak, maglicast san me zove, 
opija, mami me kojekuda… 

Nosena vetrom, od snova sva sam. 
Pitam se, ko sam? Pitam se, sta sam? 
Pitam se, ko li je izrek'o reci – 
ko je to slagao da vreme leci?

U dahu osecam miris prasine 
dok letnje sunce ulicom pece; 
san se kotrlja niz vrele sine 
u neko daleko, setno vece, 
                                
U ruku sto topao osmeh pruza 
kroz neke male, sitne radosti. 
Miris dunja i miris ruza… 
Jeli to san il' senka mladosti? 
 
Snovi su snovi, to znam, samo, 
i snovi imaju lice i boje… 
I tacno je: ja nemam nista tamo 
al' opet, nekako, sve je to moje. 

Nadamnom posrebren oblak vrluda. 
Lomim u sebi: da li ga pratiti? 
Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda. 
Znam samo: necu se nikad vratiti. 
Znam samo: necu se nikad vratiti. 


Album: Moja Zemlja
Music/artist by KARLO Kostic Lazar
Lyric by Dragana Konstantinovic