ZENA U CRNOM 

Pognuta, zgurena, tiha, u crno zavijena, 
nemocno korake pruza protiv sopstvene volje. 
Gde god Sunce da bije, oko nje caruje sena 
sto gusi nadu da ista moze da bude bolje. 

Koraca nemo dok kraj nje promicu neka lica 
ciji pogledi beze kao da nje nigde nije; 
daleko u njoj prhnu i poslednje jato ptica 
i osta jos samo tuga da joj niz pleca lije. 

Umorno dize glavu kao da hoce da pita 
ocima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja: 
Zasto, kazite, zasto...?¨ Dok zamucen pogled skita, 
osta da cezne za dugom vecitog zagrljaja. 
                                
I nije vise ona ni setna ni zamisljena, 
davno je proslo to vreme kad je imala snove, 
davno je zivela zivot, davno je bila zena, 
sada je jos samo ljuska koja se zenom zove... 

Prepuklo srce jos tuce i nikako da stane, 
broji sapeto vreme u njenoj tami sto drema... 
Zagasli zivot jos tinja, jos traje neke dane 
dok usahla ruka zudi da mazi cega nema... 

Umorno dize glavu kao da hoce da pita 
ocima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja: 
Zasto, kazite, zasto...?¨ Dok zamucen pogled skita, 
osta da cezne za dugom vecitog zagrljaja. 


Album: Moja Zemlja
Music/artist by KARLO Kostic Lazar
Lyric by Dragana Konstantinovic